Pako’s Dream Land – prica iza jednog velikog sna

   Davne 1991. godine, u narucju mog tate, na vratima naseg stana u Beogradu, jedan pogled „ispod obrva“ dva crna oka, zauvek je zarobio moje srce. Te vrele julske veceri, prvi Erdel terijer usetao se hrabro, radonzalo, inteligentno, samostalno, ponosno, razigrano, istrazivacki, umiljato, veselo u moj zivot i time oznacio vladavinu rase, koju je savrseno predstavljao, u njemu. Od tog dana, priznajem, iako volim sve pse, obozavam samo jednu rasu.

   I nije to moja krivica...

   Jednostavno, istakla sam belu zastavu pred upornoscu pasa koji su mi ucinili zivot lepsim, bogatijim, savrsenijim. Gde jedanput Erdel stupi, on tu i vlada.

   Erdel je Erdel je Erdel...

   Iako mu svekoliki kinoloski svet stavlja krunu na glavu tvrdeci da su terijeri kraljevi svih pasa a Erdel je kralj svih terijera, Nj.V. Erdel bi se uvredio kada bi znao da ga uporedjujemo sa drugim psima. Godinama svog postojanja na ovoj planeti, svojim osobinama, trudio se da dokaze kako je on (cista greska prirode koja se umorila na svom zadatku, i tako umorna „strpala“ ga u telo sa cetiri noge) mnogo vise od psa. Citav svet se, naravno, vrti oko njega. Pa on je najlepsi, najpametniji, najbolji, najjaci, najsposobniji, najhrabriji, naj... Psssst. Molim Vas. Nemojte mu kvariti. Pored svih njegovih vrlina, malo sujete je sasvim razumljivo.

   Posto sam kapitulirala u unapred izgubljenoj bitci, nije mi preostalo nista drugo nego da se posvetim Erdelima.

   Te davne 1991. godine, kod nas nije bilo ni Interneta, ni dostupne literature. Ali, bio je tu Pako. Ucila sam od njega, a on je bio izuzetan ucitelj. Zbog njega, da bih mogla da mu pruzim najbolje, pocela sam da nabavljam literaturu iz inostranstva, kontaktiram sa inostranim odgajivacima, pohadjala kinolosku akademiju u Beogradu, pitala, vukla za rukav domace odgajivace, posmatrala i upijala... Sa pojavom interneta, sate i sate provodila istrazujuci sve sto sam mogla naci u vezi ove rase i pasa uopste. Ali, i dalje, moji najbolji ucitelji bili su, i jesu, moji psi...

   Pako, prvi i neponovljivi, tipican erdel po karakteru i temperamentu, glavni krivac za moje „bavljenje rasom“. Bubica, koja je imala, valjda, svaki moguci problem u ponasanju poznat ljubiteljima pasa, i samim tim je bila moj najvazniji ucitelj. Dzips-Ups, najveca dobrica koju je svet pasa mogao da izrodi. Endzi, blagi andjeo koji mi je otvorio mnoga vrata. Firga, previse zastitnicki, predominantni decak zlatnog srca. Sirano, pas vanzemaljac, uvek u nekom svom svetu. Gvozdencica, malo savrsenstvo koje nije dobilo priliku da zablista punim sjajem. Roxitoksicilin, najbolji lek za tuzno srce i zacetnica novog, „zlatnog“ doba. Latekijana, jedinica za sasavost, moj nezni klovn i pile. Kjaca, dokaz da puno ljubavi, truda i volje uvek urode plodom. Dzoca, bezazleno stene u telu odraslog psa. Livingston, odgajivacki san. Sejn, odgajivacki san – drugi deo. Mrvica, veliki pas u malom pakovanju. Dvrca, maskota odgajivacnice i rocket dog...

   I teraju me da ucim dalje, usavrsavam se, upoznajem rasu i dalje, otkrivam finese, tajne, uocavam greske, priznajem ih i ispravljam.

   Za sedamnaest godina zivota sa rasom, naucila sam mnogo, moj zivot je bogatiji za mnostvo prijatelja, vlasnika Erdela sirom Evrope, SAD, Australije, Japana, Juznoafricke republike... Erdeli su mi otvorili mnoga vrata, doneli mi mnogo radosti, obogatili moj zivot. Zbog njih sam, mogu to slobodno da kazem -  bolji covek.

   Ako kazem da sam vrlo profesionalna u svom radu i odnosu prema rasi, ali da sam vrlo amaterski odgajivac, mozda me neko nece shvatiti.

   Stenci iz nase odgajivacnice krecu put svojih novih domova ocisceni od parazita, vakcinisani, revakcinisani, mikrocipovani, odhranjeni Purina Pro Plan Puppy hranom, potpuno socijalizovani. Oni rastu pored mog kreveta, u stalnom kontaktu sa ljudima i svetom koji ih okruzuje, sa pristupom ogromnom dvoristu (ako se neko, jos uvek, pita zbog cega sam se doselila ovde, eto odgovora). Upoznati su sa drugim psima, muzikom, bukom, raznim izazovima i preprekama. Voljeni su, mazeni, pazeni... I mnogo nam nedostaju kada krenu u osvajanje novog sveta. A taj „novi svet“ mora da me ubedi da ce ti stenci ziveti uz puno ljubavi, paznje, srece i zadovoljstva zivotom kucnog ljubimca. Uspesi na izlozbama su slag na torti, ali nisu osnovni razlog njihovog postojanja. I zato najvecu ulogu u odabiru novih vlasnika igra njihov razlog za nabavku psa.

   Sa svojim psima, po izlobama, obisla sam gotovo citavu nasu (sadasnju i bivsu) domovinu, desetak zemalja Evrope, tri evropske i jednu svetsku izlobu, mnoge klupske i specijalizovane izlozbe, doneli smo kuci mnostvo pehara, rozeta, plaketa, diploma (i brisemo prasinu sa njih), postigli smo mnoge uspehe, druzili se, upoznavali mnoge ljude i pse, a ipak, i dalje, nema vece nagrade nego kada se udobno smestimo na kauc, njihova glava u mom krilu, i putujemo na krilima ljubavi. I to je bas ono sto, na kraju svega, daje smisao nasem zajednickom zivotu.

   Zato, ako mislite da su psi, pre svega, kucni ljubimci i nasi prijatelji, pa onda sve ostalo sto mi, ljudi, od njih trazimo, dobrodosli u Pako’s Dream Land!

   Molimo Vas, udjite, ako Vam ne smetaju vlazne psece njuske, mokre brade, otisci blatnjavih sapa na tepihu, oci koje prate svaki Vas zalogaj i mnogo dugih, nekupiranih repova koji ruse sve pred sobom. Naravno, najbolja mesta na kaucu i najbolje fotelje su vec zauzeti.

   Na kraju, koristim ovu priliku da se zahvalim nekim divnim ljudima bez kojih bi san o Pako’s Dream Land, ovakvom kakav jeste, ostao nedosanjan.

   Mom tati koji je, slusajuci price o ovoj rasi, imao dovoljno srece da ga Pako odabere, i koji je bio moj verni saputnik i sapatnik na nasim prvim izlobama. Njegova ljubav prema psima bila je nepresusna. Mojoj baki koja je pomirljivo dozvolila da joj kucu okupiraju Erdeli, i koja je budno pazila na njih kada mi nismo bili kod kuce. Mnogo mi nedostaju i sigurna sam da nas, negde odgore, gledaju i paze na nas.

   Nasoj Veci koja je spremno pokretala svoju makinu i vozila nas po Evropi i zemlji. Iako je „zastranila“ u svet Velskih terijera, njena prva ljubav su bili Erdel terijeri, a prva ljubav zaborava nema. Pomogla nam je nebrojeno puta i bez nje, sve bi bilo manje zanimljivo.

   Bodi i Kikiju koji su vise od prijatelja i saradnika, i koji su nam prosirili porodicu, koji su uvek tu kada je najteze, i koji su umeli da sa nama podele svaku radost. Zato sto sa nama dele jednu divnu viziju i nijedna izlozba im nije predaleko, niti je do nje tesko stici.

   Mojoj Jesici zato sto je zastala jedne vrele julske veceri pored izgubljenog stvorenja sa stenetom Erdel terijera u prvoj setnji i pomogla mi prvim savetima. Za sve one letnje veceri setajucih nogu u Beogradu i jedno prijateljstvo kome, danas, ne smetaju ni granice, ni nedostatak vremena. Za najudobniji krevet u Skopju, najlepsi prozor i najtoplije, najvece srce koje poznajem.

   Tashi cije Bokserice obozavam, a koja je godinama sa nama u svim nasim dogadjajima, prijatelj, drug, kolega kinolog, sapatnik. Zato sto mi je otvorila svet Boksera, preslatkih stenaca koje budno cuva i ne dozvoljava mi da „ukradem“ ni jedno. Zato sto se nije zaustavila na prici o psima.

   Sladji i Stevi koji su mi omogucili da zavirim u svet Foksterijera na drugaciji nacin i koji su popunili „prazninu“ pod nasim satorom. Za jedno divno prijateljstvo i sve planove cije je ostvarenje tek pred nama.

   Sandrici, zato sto me je uvela u magicni svet drugacijih stvorenja pozajmljenih ovom svetu – Afgana. Za jedno divno prijateljstvo i mnoga zajednicka putovanja. Njenoj mami Zori za otvorena vrata njihovog divnog doma. Sandrici, zato sto je imala strpljenja da napravi ovaj prelepi, magicni sajt, za njenu divnu mastu, trud, rad i volju, You are the best!

   Miru i Zeljki iz „Stubaka“, divnim ljudima zbog kojih se na izlozbama u Hrvatskoj osecamo kao kod svoje kuce. Njihov topli dom, izuzetna ljubav prema psima, odnos prema zivotu i ljudima inspirisu nas i cine nas boljima.

   Zoranu Jaksicu koji nas je naucio kakav veterinar treba da bude.

   Laletu i Braci, divnim ljudima, izuzetnim veterinarima koji su tu, uvek i bez izuzetka, cak i onda kada je najteze, bore se sa nama i za nas, i ne dizu ruke kada deluje bezizlazno.

   Mojim dragim kolegama, Mirjani Toncic i Vladimiru Pijunovicu koji obogacuju divan svet Erdel terijera u nasoj zemlji, i koji cine da nam vreme na izlozbama brze prodje.

   Ariani za moju Roxane i Anni za mog Latekijanu. Hvala sto ste odgojile dva tako posebna psa.

   Svim onim divnim ljudima u cijim domovima zive, trce, laju, prave dzumbus i vole svi nasi stenci koji su otisli od nas. Hvala im sto im pruzaju negu, paznju, ljubav. Zbog svih njih znam da vredi sve sto radim.

   Svima onima koje nisam pomenula, a koji su na ovaj ili onaj nacin dotakli nas zivot i ucinili ga bogatijim i boljim.

   Na kraju, najvise hvala mojoj mami, osobi bez koje nista ne bi bilo moguce. Iako, ponekad, gundja, moji psi su u sigurnim rukama kada ja nisam pored njih, okruzeni ljubavlju, paznjom, brigom, smehom i poslasticama. Hvala joj na svoj podrsci, idejama, zavrnutim rukavima, finansiranju, teranju da istrajem, deljenju smeha, suza, pobeda, poraza, sumnji, odluka... Na kiflicama i sendvicima pomocu kojih prezivljavamo maratonske izlozbe. Dobrodoslici koju iskazuje svim onim ljudima koji opsedaju nasu kucu. Glasu razuma i svemu sto je cinila, cini i cini ce za Pako’s Dream Land.

   I hvala Paku, Rubi, Dzipsi, Firgi, Siranu, Endzi, Gvozdenki, Roksi, Lateku, Kjari, Dzoli, Livingstonu, Sejnu, Mrvici i Dvrci, jer su oni najzasluzniji za sve.